Партизан добио оно што му је требало

С обзиром на стање у којем се налази, а поготову како се проводио у Европи, Партизан је у другом колу квалификација за Лигу конференција добио баш оно што му је требало. Убедљиво је избацио украјинску Александрију (укупна гол-разлика 6:0), против које је, на реванш у Хумској, његов стадион био, после много времена, крцат и, што је најважније, за његове присталице је то било вече какво само може да се пожели.

Ипак, бројке и општи утисак су лепши од онога што покривају. И „црно-бели” би начинили највећу грешку, тежу чак и од испадања из Европе, ако би се заносили да су сада јунаци од мегдана. Има у ципели тренера Партизана каменчића, који га жуљају, како се сликовито изразио Срђан Благојевић после завршеног посла с Украјинцима.

И он сам сматра да је искључење у 10. минуту противничког играча, па онда одмах погодак из тог слободног ударца, вероватно, био пресудан тренутак. Гости и по одласку из Београда сматрају да су тад тешко оштећени. Њихово је докле ће то да памте, а Партизан не сме да заборави да је утакмица могла да почне шокантно по њега, јер је противник у петом минуту имао стопостотну шансу. И она није била једина на утакмици. Касније је голман „црно-белих” неколико пута сачувао свој гол, мада је изгледало да му нема спаса. Било је тога када је задатак већ био остварен, али грешке због којих је Марко Милошевић морао да вади кестење из ватре се понављају и, већ дуго, готово да нема сусрета на коме неко од „црно-белих” фудбалера не патентира неки кикс из чиста мира.

Партизан одавно није, што се некад говорило, везао ситан вез на терену, али, не треба да се сметне с ума да је то било када је већ стечена недостижна предност, па нема притиска и ноге се саме разиграју, за разлику од противника, убијеног у појам, јер осећа своју немоћ да било шта промени.

„Црно-бели” овим успехом нити су нешто незаборавно остварили, нити су богзна колико појединачно одскочили. Али, ово је подстицај у право време, већ на почетку њиховог ступања у велику арену, да поверују у себе да ће да буду кадри стићи и утећи и на страшноме месту постојати.

Могу, и треба, ових дана да уживају високо уздигнута чела, али кад остану сами са собом, морају, не толико критички, него чак и „злонамерно”, да рашчлане свој учинак, да потраже длаку у јајету, јер и из победа треба да се извуку поуке. Боље тада, него из пораза.

На пример, утакмицу је обележио Јован Милошевић, који је на свој 20. рођендан допринео да Партизан поведе с 3:0 и да већ у првом полувремену у гледалишту завлада слављеничка атмосфера. Међутим, пре него што је искључен његов чувар пре првог поготка, имао је потпуно отворен пут ка голу, али га није искористио. Поправио је то одмах, из слободног ударца, захваљујући томе што се обистинила његова претпоставка да ће голман да крене из свог угла ка средини. Било је још неколико прилика и за њега и за његове саиграче када, једноставно, мора да се да мат. Ако се то не уради тај превид може скупо да кошта екипу. Милошевићу, рецимо, припадају све заслуге за трећи гол (други је пао „уз помоћ” противничког играча): лепо је примио лопту у казненом простору, поред чувара крај себе се окренуо и погодио, али он треба да сазрева да се носи с неком аждајом од бека, а не са тамо неким Скорком.

Трифуновић је, вероватно, пружио своју најбољу партију и може с правом да ужива ако буде гледао снимак. Ипак, имао је шансу, коју је морао да претвори у гол, а смелост за онакве продоре, какве је, рецимо, извео у другом полувремену, мора да има од првог минута и без обзира на тренутни резултат и име противника.

А препреке пред овом генерацијом се ређају. Ова деца, како воле да их зову у Партизану, треба да се радују успесима, који ће им некада, несумњиво, личити на наивне, а слатке дечачке пустоловине, али сада морају да им буду ветар у леђа за веће скокове. Нови Родоси су одмах ту и то у њиховом дворишту: сутра крагујевачки Раднички у првенству државе, који ће несумњиво настојати да поправи утисак после неуспелог излета на Фарска Острва, па у четвртак шкотски Хибернијан, некада чувени клуб (учесник, као и Партизан, првог Купа шампиона 1955), који ће сада тражити да се искупи за то што је у прошлом колу испао из Лиге Европе.

То је кратко време за таква два искушења, али то јесте ред вожње на који фудбалери и клубови с већим амбицијама морају да се навикавају и да се не вајкају како је то пренапорно. Сви они маштају да кад-тад наставе (за њих, а и за наш фудбал, би било боље да буде касније, а не раније) у неком већем, богатијем европском клубу, а тамо се борба без престанка, готово до изнемоглости, подразумева.

После ових неколико утакмица у новој сезони Партизан ништа битно није стекао, али више тло под његовим ногама није трусно. У Хумској 1 и око ње није суморна, психоделична атмосфера, него праскозорје кроз које се пробијају зраци сунца, али изнебуха може да удари летње невреме и да ову дугоочекивану слогу, једнодушност, свеж ваздух поново растера. Време доказивања и великих окршаја му предстоји већ од сутра.